Медији
12 јуна, 2023
908

Челични ударац ЦОПО-а

Рума и Кик бокс клуб „Ру 09″ били су 27. и 28. маја били домаћини Првенства Србије у кик боксу, у дисциплини “low kick” на којем се учествовало 58 клубова са преко 200 такмичара. Било је ово последње изборно такмичење за репрезентацију наше земље.

Полазник Центра за основну полицијску обуку Стеван Ковачевић 40/3 такмичио се у класи сениора у категорији до 71 кг. Успешно је савладао 4 противника и по 5. пут постао шампион Србије у кик боксу. Поред златног одличја, Стеван је освојио и пехар за најбољег такмичара у класи сениора.

Док Стеван није дошао код мене са својом причом, искрено нисам ништа ни знала о кик боксу. Након сарадње са овим дивним момком, који плени својом позитивном енергијом и осмехом, желела сам да и сама сазнам нешто више о њему, али и о овој спортској дисциплини.

Кик бокс је савремена бориличка вештина настала фузијом тајландског бокса, енглеског бокса, теквондоа, кунг фуа и других мање или више познатих бориличких вештина.

У кик боксу се користи одређена опрема за максималну заштиту. Кик бокс се односи на коришћење енергије, спретности и рефлекса како би надмудрили своје противнике и били доминатнији. За разлику од осталих борилачких вештина, кик бокс је “опаснији&рдqуо; што уједно представља и велико уживање код гледалаца.

Оно што ми се нарочито допало код овог момка је увек насмејано лице, необично јака енергија која вас тера да му се насмешите И да му посветите све своје време, чак И када га немате, али И тај упоран и одлучан став да оно што зацрта и оствари. Таквих нема много, а мени је било задовољство да са њим направим овај интервју за који се надам да ће многи читати и да ће се глас о њему далеко пронети.

Ко је Стеван Ковачевић?

Полазник сам Центра за основну полицијску обуку. Живим у Старој Пазови и завршио сам Основну школу ,,Симеон Араницки“ и Техничку школу у Старој Пазови. Након завршене средње школе одлучио сам да одслужим војни рок, да би се по његовом завршетку уписао у Центар за основну полицијску обуку. Сада сам овде и из дана у дан се трудим да будем све бољи као спортиста, као полазник, а ако Бог да убрзо и као полицијски службеник, али пре свега и као човек.

Када си почео да се бавиш кик боксом?

Кик боксом сам почео да се бавим у 1. години средње школе. Све је почело из радозналости, али убрзо сам схватио да је то једини спорт који ме опушта, растерећује од свих проблема које имам и који ме на прави начин испуњава. Почео сам да тренирам у Кик бокс клубу „Јединство‟ у Старој Пазови у којем сам и дан данас. Када сам почео да се такмичим био сам у обавези да се уозбиљим са тренинзима и да тренирам много више него пре почетка такмичарске каријере.

Много одрицања због спорта, зар не?

Тачно! Због не баш најбоље материјале ситуације у којој су се моји родитељи тада налазили, био сам спреман да радим у једном од дисконта пића у близини, да бих зарадјивао новац за опрему, за путовања на такмичења и за чланарину.

Мој радни дан би се одвијао тако што устанем у пола 7 ујутру, одрадим први кондициони тренинг, доручкујем и одем на посао. Након посла бих трчао у школу, а након школе у салу на тренинг кик бокса.

Био сам сигуран да радим праву ствар и да ће се мој напредак кад тад видети. Када бих могао да вратим време, сигуран сам да бих све исто урадио.

Постигао си одличне резултате у досадашњој каријери. Реци нам нешто више о њима?

Убрзо су почели да се нижу одлични резултати. Пет пута сам био шампион Србије, шампион Београда, освајао сам Балканске и Европске купове, али као највећи успех бих издвојио освајање шампионског појаса у првом професионалном мечу у ЛФЛ организацији у Чешкој.

Био је то највећи изазов у мојој досадашњој каријери. Борио сам се против много искуснијег борца, пред његовом публиком. Први пут сам изашао на борилиште уз песму и то је била чувена српска патриотска песма „Христе Боже‟. Тај тренутак ће ми заувек остати у памћењу. Тренер и ја излазимо заједно на борилиште, а „Христе Боже‟ одјекује целом двораном. Осећај је неописив.

Противника сам нокаутирао у четвртој рунди и постао професионални шампион ЛФЛ организације, кроз осмех говори Стеван.

У којим си се све дисциплинама такмичио?

Такмичио сам се у свим ринговним дисциплинама у кик боксу као што су low kick , К1, фул контакт. Посебно бих издвојио дисциплину К1 која представља најреалнији облик борбе у „stand up“ борби. То је дисциплина у којој су дозвољени ударци рукама, ногама, коленима као и кружни ударци рукама и ногама

Да ли си у породици имао подршку за спорт којим се бавиш?

Моја породица је мој ослонац и мој темељ. Сматрам да без ње ништа од овог не би било могуће. Моји родитељи су прошли доста тога у животу, доста тога су се одрекли и жртвовали да би мог брата и мене извели на прави пут. Увек им је једини циљ био да будемо добри и поштени људи, а за успех су увек говорили да ће доћи кад се најмање будемо надали. Тако је било. Данас смо обојица успешни спортисти, обојица поносно носимо униформу и чинимо своје родитеље поносним.

Колико је важна улога тренера у твом животу?

Улога тренера је доста битна у свим спортовима. Без тренерске љубави и посвећености су многе успешне спортске каријере завршене. На моју срећу, мислим да нисам могао наићи на бољег човека, брата, пријатеља и тренера од Жељка Борковића. Жељко је мој тренер од првог контакта са борилачком салом.

Кроз сваку победу, кроз сваки пораз и кроз сваку кризу увек је био уз мене и све смо заједно проживљавали. Сигурност у мечу је превелика кад знаш да у углу имаш човека као што је мој тренер. Захвалност за мој успех бих могао да усмерим само на две стране. Захвалност мојим родитељима и захвалност мом тренеру

Да ли овде у Центру постоје људи којима би се посебно захвалио?

Велику захвалност дугујем и начелнику 40. класе господину Горану Борчићу, командиру вода Пантелић Радоју, као и потпуковнику Дејану Савићу који су ми омогућили да се припремим за ово такмичење у Руми и пружили пуну подршку. А Вама обећавам да ћу се после хвалити како сте ми предавали Вештине комуникација, увек с осмехом говори Стеван.

Стеван је врло елоквентан, писмен млад човек, влада врло лепом комуникацијом, тако да не сумњам да ћу се поносити њиме у будућности.

Где себе видиш у будућности?

У будућности себе видим у некој од специјалних или посебних јединица МУП-а. Желим да градим своју каријеру на најбољи могући начин и да свој живот посветим униформи, полицијском послу и спорту. Надам се да ће ми се жеље остварити и да ћу се наћи тамо где сам маштао, а до тада ћу да наставим да напорно радим, учим и тренирам да би достигао своје циљеве. Бићу истрајан све док не успем. Увек ћу начинити још један корак. Ако то није могуће, направићу други, па још један. Ваистину, корак по корак није превише тешко. Знам да ће мали покушаји, поновљени, завршити било који подухват, с осмехом нам се обавезује Стеван на све своје будуће подвиге.

Србија је земља бораца и славних спортских шампиона, а Центар за основну полицијску обуку је поносан што у својим редовима има једног од њих. За њега ће се тек чути, у то сам уверена, а Стеванова порука за све млађе нараштаје, јер и сам има жељу да се бави тренерским послом је да што више младих почне да се бави кик боксом јер је то племенита вештина која јача и дух и тело.

Оставити свој траг на овом свету је тешко. Да је лако, сви би то радили. Али није. Потребно је стрпљење, посвећеност, као и гомила успутних неуспеха. Прави тест није да ли ћеш избећи тај неуспех, јер нећеш. Већ је у томе да ли ћеш дозволити да те то повреди или посрами и заустави, или ћеш научити из тога, без обзира да ли си изабрао да истрајеш.